Page 864 - index

ou d'après le règlement Cretois suggéré par le Cabinet de Londres, ou
enfin, s’il est possible, sur une base plus large d’autonomie admini­
strative. . L’Angleterre ayant admis ce principe, si 1 Europe agit d accord, le Gouvernement Turc ne pourrait pas se refuser à un voeu unanime justifié par l'intérêt de la paix générale et la sécurité des pays voisins. C’est pourquoi il serait nécessaire de s’entendre sur un programme à
poursuivre en commun.
Si la victoire se déclarait en faveur des Chrétiens, le principe con-
vénu (sic!) d’abandonner les choses à leur cours naturel semble impliquer l’obligation de laisser les diverses nationalités se développer et s’orga­ niser selon leur propre vitalité et dans leurs limites naturelles.
En aucun cas on ne saurait admettre une intervention de l’Europe au profit de la domination turque que la force des choses aurait irré­ vocablement condamnée.
Mais une entente des Cabinets peut être nécessaire pour organiser l’état de choses que présenterait alors la presqu’île des Balkans, soit:
1) Que les Turcs chassés de la région montagneuse se maintien­ nent dans les plaines de Bulgarie, Roumélie, Théssalie et Macédoine ainsi qu'à Constantinople;
2) Que, s’ils succombent définitivement, un conflit éclate entre les diverses nationalités appelées à fonder leur existence indépendante;
3) Que la révolution fasse prévaloir ses tendances anarchiques.
A l’égard de ces éventualités on ne peut se tenir qu’aux lignes principales.
L’Autriche-Hongrie excluant un grand Etat Slave et la Russie un Empire Grec, il semblerait que la solution la plus rationnelle serait la création de petits Etats indépendants, chacun dans les circonscriptions territoriales où l’histoire les a placés, avec un lien fédéral."
Садржај споразума y Рајхштату био je саопштен великим силама и оне су га примиле са разумијевањем („сочувствием"), како то истичу писци студије у Посебном додатку (22). Сам руски император био je веома задовољан резултатима ових преговора, очекујући да je посли- je споразума могуће мирним путем дјеловати на Балкану (Дневник Д. А. Милютина 1876—1877, Москва 1949, 52—53). Совјетски историчар Покровски, као што je познато, нападајући тајну дипломатију и поли­ тику иза кулиса, назвао je споразум у Рајхштату „дипломатском Плев- ном" (Русско-германские отношения, 7).
Кад je писана уводна расправа уз овај зборник, приређивач je био мишљења да не треба објављивати интегрални текст споразума у Рајхштату (80—81). Касније je, припремајући другу књигу, дошао до увјерења да би то било корисно, јер су публикације у којима су ови текстови објављени доста ријетке.
243. Извјештај добијен 5/17. VII 1876, и заведен под бр. 72.
244. Јонинов извјештај примљен 5/17. VII 1876. и заведен под бр. 73.
245. Извјештај добијен 6/18. VII 1876. и заведен под бр. 74.
246. Овај извјештај приспио 4/16. VII, заведен под бр. 1079, а претходно стављен на увид императору.
Намик-паша, Али Суави-паша и Митхад-паша су били познати као љути противници националослободилачких покрета на Балкану (Петросян Ю. А., Младотурецкое движение/вторая половина XIX—на­
862