Page 842 - index

62. Извјештај П. Убриа примљен 17/29. II 1876. и заведен под бр. 276, a са садржајем упознат и император.
Од почетка 1876. године забринутост европске дипломатије (због развоја догађаја на Балкану) стално je расла. Ту забринутост je удво- стручавала и чињеница што дипломатији ниje могло да промакне из вида да се Србија и Црна Гора спремају за рат. Сам руски министар иностраних послова сматрао je ратни сукоб на Балкану реалном опа- сношћу. Он je крајем фебруара 1876. саопштио војном министру ге­
нералу Миљутину да такав сукоб не би морао да се претвори у европски ратни пожар уколико се у њега не умијеша Аустро-Угарска (Дневник Д. А. Милютина, II, 23—24). Опрезни руски министар ино­ страних послова страховао je од српско-црногорских политичких дого- варања, знајући чему они воде. Он je стога писао књазу Николи да прихвати Андрашијев програм за умирење Херцеговине и Босне и да о рату „не помишља", уколико не мисли да га Русија остави усам-
љена и одрекне му „сваку помоћ“ (Г. Вуковић, Мемоари I, Цетиње— Титоград 1985, 266).
63. Извјештај примљен 29. 11/12. III 1876. и у Архиви Министар- ства заведен под бр. 325. На првој страници ознака — »Ad acta!«.
64. Са једним прилогом, овај извјештај генерала Игњатјева прим- жен у Министарству 22. П/5. III 1876. Он je заведен под бр. 303, са са- држајем упознат и Александар II.
Док су се у Цариграду правиле комбинације о повратницима и док су се о томе водиле расправе са аустро-угарским дипломатским представницима, број избјеглица je растао мјесто да се смањује (Голос, С. Петербург, 27. Ш/8. IV 1876, 87), а портини комесари Васа-ефендија и Хајдар-ефендија наставили су да оптужују Србију и Црну Гору као главне кривце за неуспјехе у акцији пацификације. Руски амбасадор у Цариграду je позитивно оцјењивао напоре црногорског владара на умирењу Херцеговине (Игњатјев Горчакову, 29. III 1876, Освобожде­ ние Болгарии, т. I, 192—198).
65. У Министарству je извјештај генерала Игњатјева примљен 22. П/5. III 1876, заведен под бр. 305, а са садржајем упознат и Алек­ сандар II.
Као што je познато, директни црногорско-турски преговори о устанку у Херцеговини прекинути су у августу 1875. Послије Андра- шијеве ноте и турског одговора од 1/13. II 1876. и доласка новог хер- цеговачког валије Али-паше, упућен je др Кечет на Цетиње да се упо- зна са гледиштима званичне Црне Горе према даљем развоју прили­ ка у узбуњеним областима Приликом ових разговора, како истине Чубриловић (116), црногорски владар je знатно промијенио своја ра- нија гледишта и своје захтјеве. Поред осталог, књаз je тражио од Тур- ске излазак на море (тј. уступање луке Спич), проширегье државне територије у рејону Подгорице, признавање суверенитета Црне Горе од стране Турске и надокнаду средстава за трошкове које je учинио, примивши велике масе херцеговачких избјеглица (Koetschet, Aus Bosniens letzter Türkenzeit, 33—34).
66. Копија ове депеше прикључена je Новиковљевом извјештају бр. 46.
67. Копија ове депеше налази ce у прилогу Новиковљева извје- штаја бр. 46.
На маргини стављено: »Reçu Votre télégramme!«. 840