Page 840 - index

52. Новиковљев извјештај примљен 14/26. II 1876 и заведен под бр. 243. Са садржајем упознат Александар II.
Одговор отоманске владе на Адрашнјеву ноту упућен je 1/13. II 1876. и то прво аустријском представнику у Цариграду грофу Зичију. Одговор отоманског кабинета задовољио je бечког министра иностра- них послова (Actenstilcke, 232, 236), па je он, како je то већ познато, предузео опсежне кораке да би наговорио устанике да се врате на своје домове и положе оружје, будући да су њихови захтјеви, како je он држао, били, углавном, испуњени (Чубриловић, Босански уста­ нак, 113), без обзира на чињеницу што Порта један захтјев Андраши- јеве ноте није могла да прими, наводно због тога што je он „задирао у турски суверенитет" (Вукчевић, Црна Гора и Херцеговина, 222).
53. Y Министарству je овај извјештај примљен 14/26. II 1876. и заведен под бр. 244, а са његовим садржајем упознат je и цар.
Крајем фебруара 1876. аустро-угарска влада je добила „сагла- сност" да буде „посредник" између устаника и Порте, не би ли се у непосредним разговорима постигао договор о пацификацији побу- њених области. Бечка влада je била свјесна да ће оваква њезина ак- ција бити узалудна ако се претходно не добије подршка Црне Горе. У том смислу дата су упутства далматинском намјеснику барону Ро- дићу да хитно отпутује на Цетиње, да тамо у непосредним разгово­ рима са црногорским владарем постигне споразум за подршку при- једлозима бечког кабинета. Књаз Никола се тада нашао на муци — одбити разговоре о пацификацији Херцеговине могло je да погорша међународни положај Црне Горе, а прихватити инициативу бечке владе — могло je лако да доведе до негативног одјека у словенском свијету. Књаз je стога изабрао свој пут — прихватио je формално ра­ зговоре о заједничкој радњи на пацификацији, а устаницима обја- снио разлоге који су Црну Гору натјерали на такав поступак, предло­ живши им, истовремено, да не одлажу оружје и да не попуштају у својим радикалним захтјевима (Никола I, Мемоари, 264).
54. Извјештај je у Министарству примљен 14/26. II 1876. и заве­ ден под бр. 245, а са садржајем je упознат и Александар II.
Одмах по пријему отоманске ноте од 1/13. II 1876, по наредби из Беча, појачана je контрола на турско-аустријској граници, распу- штена удружења за помоћ устаницима, секвестрирано много оружја прикупљеног за устанике, протјерани неки руски новинари, осумњи- чени за ширење панславенских идеја, као и неки гарибалдинци из Далмације. Све je то требало да покаже колико бечка влада сматра да султанов одговор представља солидну основу за разговоре о сми- ривању узбуњених провинција (Чубриловић, Босански устанак, 114).
55. Овај Новиковљев извјештај примљен je у Министарству 14/26. II 1876. и заведен под бр. 246, а са његовим садржајем упознат je и Александар II.
На почетку устанка, Аустро-Угарска je сматрала немире у Хер- цеговини много значајнијим од оних у Босни (Чубриловић, Босански устанак, 115), jep je босански устанак бечка влада могла „да угуши" кад год joj се „прохте". У Бечу се знало да херцеговачки устанак црпи добрим дијелом своју снагу из близине Црне Горе. По оцјени Андра- шија, црногорски владар je био личност од које je зависило да ли ће Херцеговци пристати на смиривање или ће се њихов устанак претво­ рите у велики ратни пожар на Балкану.
838