Page 398 - index

240.
ИЗВЈЕШТАЈ ИГЊАТЈЕВА ГИРСУ
Извјештава га да су српске трупе пријешле границу код Ниша, док се Црногорци концентришу у правцу Сјенице, као и према Ал­ бании. Књаз Никола je телеграмом објавио Турској рат, изложив­ ши претходно све жалбе Црне Горе и жртве коje je поднијела пома- жући да се успостави мир у Херцеговини. Одлуку српске владе je убрзао један телеграм енглеског амбасадора у Цариграду сер Хенри Елиота којим je обавијестио британског агента у Београду да кнез Милан неће добити никакав одговор из Цариграда на своје саопште- вье. Српски представник у Цариграду, Магазиновић нашао се у не- згодном положају, јер и поред отварања непријатељства нити je по­ зван од своје владе да прекине односе, нити му je Порта наложила да напусти Цариград. Иако му je Сафет-паша дао увјеравања да ће га сматрати за „госта", он je, на савјет руског и аустро-угарског ам­ басадора, ријешио да се врати у Србију преко Одесе. Почетак не- пријатељстава изазвао je многе зебње међу страним представницима. Нарочито je забринут аустро-угарски амбасадор, јер Аустрији не би одговарало: ни да Србија буде прегажена и изложени покољу хришћа- ни од стране побједника Турака, јер би то изазвало опасно коме- шање међу аустријским Словенима, ни припајање Босне Србији, у случају српске побједе.
Buyukdéré, le 24. Juin/6. Juillet 1876, 280.
Monsieur le Sénateur,
Le Grand Vézir a reçu Dimanche vers midi au moment où il en­ trait au Conseil, la nouvelle de l’ouverture simultanée des hostilités du côté de la Serbie et du Monténégro. Les troupes du Prince Milan ont passé la frontière près de Nisch, tandis que les Montagnards se con­ centrèrent du côté de Sennitza, ainsi qu’en face de l’Albanie. Le télé­ gramme ci-joint du Prince Nicolas transmettait en même tems (sic!) à Mehemed Ruschdi Pacha la déclaration de guerre du Monténégro. C’est une réponse aux dernières lettres du Grand Vézir. En récapitulant les griefs de la Principauté et les sacrifices portés par elle pour aider à rétablir la paix en Herzégovine, le télégramme dit que puisque, malgré les efforts du Prince, on ne parvenait pas à s’entendre, que la coexi­ stence dans les conditions actuelles devenait impossible vû (sic!) le refus obstiné de la Porte de reconnaître l’indépendance de la Montagne Noire et de régler les différends à l’amiable, le peuple se voyant entouré de troupes Ottomanes de tous côtés, ne se sentait nullement rassuré, croyant reconnaître les signes précurseurs des précédentes invasions. »Je ne peux pas faire autrement que de partager sa conviction«, ajoute le Prince, et il termine en annonçant qu’il se voit avec un profond chagrin dans l’absolue nécessité de prendre une résolution décisive »et que la situa­ tion équivoque de relations toujours tendues fera place dès aujourd’hui à la situation plus nette des hostilités déclarées«.
Tout le monde est d’accord pour considérer cette manière franche d’agir comme plus loyale que les réclamations spécieuses par lesquelles on aurait essayé de masquer une agression.
396