Page 831 - index

НАПОМЕНЕ
1. Извјештај примљен у Министарству 5/17. I 1876. и заведен под бр. 17.
Концепције о прикључењу Херцеговине Црној Гори, о којој je ријеч и у овом извјештају, шириле су се тада у дипломатским кру- говима Европе. Њени најистакнутији поборницы били су руски амба- садор у Цариграду Игњатјев и руски генерални консул у Дубров­ нику Јонин (Освобождение Болгарии от турецкого ига, освободитель­ ная борба южных славян и Россия 1875—1877, I, Москва 1961, 206).
Орлов поред осталог говори о познатој ноти аустро-угарског ми­ нистра иностраних послова Андрашија (њен текст објављиван je први пут у редакцији приређивача Osterr. Rothbuch (1878, 202), да би je одатле преузели Sh. Samewr и J. Hoph (Nouveau Recueil de traités et autres actes relatifs aux rapports de droit international. Continuation du grand Recueil de G. Fr. de Martens, II série, t. 3, Gôttingue 1879, 3—9). Сви каснији издавачи су имали у виду ове двије верзије. Као што je по- знато, владе Француске и Италије одмах су се придружиле плану тројецарског савеза изложеном у ноти министра Андрашија од 18/30. XII 1875. То je, такође, учинила и влада Велике Британије, па je по­ ступай британског кабинета направио повољан утисак на руског им­ ператора. Видјети о томе занимљива казивања Миљутина (Дневник Д. А. Милютина 1873—1875. т. I, Москва 1947, стр. 215). Говорећи о колебањима француског кабинета поелиje Андрашијеве ноте, књаз Никола у својим мемоарима истине да су „из Беча" Француску стално окривљавали „што озбиљно и не помишља на неточно питање, но само вреба прилику да се освети Њемачкој" (Никола I Петровић Његош, Аутобиографија. Мемоари. Путописи, Цетиње 1969, 259). Вођеној ми- шљу да спријечи учвршћивање аустро-угарског утицаја у базену Ја- дранског мора, и италијанској влади je био потребан мир, па je, утлавном због тога, и прихватила препоруке сила тројецарског савеза. Италијански министар спољних послова Висконти-Веноста био je свјестан деликатног положаја своје земље у односу на сјеверног су- сједа, који je био „уско везан" за Њемачку (G. Novak, Italija prema stvaranju Jugoslavije, Zagreb 1925, 3).
2. Y Министарство je овај извјештај приспио 5/17. I 1876. и заве­ ден под бр. 18.
Личност турског амбасадора направила je снажан утисак на ди- пломатски кор у Паризу, у првом реду због тога што се са лакоћом изражавао о суштини догађаја на Истоку, без предрасуда говорио о односима своје земље са „малим" и „великим" сусједима, са устани- цима и, прије свега, са Русијом и Аустро-Угарском, двијема силама које су, по природи ствари, имале најпресуднији утицај на прилике изазване устанцима на Балкану (АВПР, К-1038—1046).
829